Милан Б. Поповић БОЉИ ОД СВОГ ЖИВОТА (Трилогија)(Народна књига, АЛФА ,Бгд, 2006,2007)

Први део: МОЛИТВА ТЕТОВИРАНОГ СРЦА.
Песник је бачен у језиву јаву. где влада подли трептај живота, а окружен је злурадостима. Он осећа да је на погрешном месту. Не жели да буде ту.
Ови негативни описи живота који му је дат, понављаће се у тој књизи. Он зазире од животињских игара, (Сви људи као псето газе) обасјан је лажном светлошћу, и пита се да ли је небо које све допушта, право. Овај тихи пригушени протест против таквог (не сваког) неба, прошириће се и у поднебесју, свет који руши све – урушава се! Песник је усамљен у том свету, на ивици језера од блата, окружен водама двоструке истине... А та двострука истина је функција два постојећа света. Становници оба света су у вечитој сенци неког наличја.
Суочен са дуализмом света песник себи заповеда да ваља мисли распрострти у таласе неке друге стварности. Као да се из те друге стварности нада животу у аутентичном тренутку битисања. Тај је тренутак један блесак чија светлост потамнети не уме. Он не долази из светова слабашних рамова који окивају срећу. Тај блесак значи веру у добро. Има још виши степен постојања, слобода: ако кренеш слободним корацима одолећеш свима и сваком току.
Често ће се у Поповићевој трилогији јављати осама. Она је плод разочарења у праве пријатеље. Његова усамљена, разочарана душа упућује другима добре мисли. Тако претвара нељуде у људе. Нељуди су прикривени скривеном лажју... У низању ових слика песник нам разјашњава шта је то тетовирано срце. То је срце које су лоши људи прекрили орнаментом својих дела и недела. Учинили су то без скрупула.
У песми «Изузетан свет» аутор ове збирке први, и ретки пут исказује дивљење непревазиђеној сложености света (фантастичан је). Свет је складан и даје нам шансу да крочимо на последњу степеницу моралне људскости.... Али сем људи у том свету живе и нељуди, и истинске звери. Постоје сабласна стања када срца немаш, када разгранате крошње злобе прекрију дом твој. Нељудскост о којој се овде пева, јесте људска нељудскост.
Питање свих питања: да ли нада постоји око нас? Песник каже да нада постоји око нас. Упркос томе што је свет сурово сам, и без вере је, упркос томе што смо сви потпуно сами, као што минут раставља сат, тако сноп светлости гуши таму тмине. То је Поповићев одгов на кошмар света, на немире и разочарења и на игре без правила и смисла.
Песнички узвик који плени у овој књизи, јесте овај: сломићу вам срца камена! Упућен је «креатурама свакаквим», ствараоцима лажне слике живота над којом се надвија «трули облак зависти». У овој својој борби против «озваниченог једра нихилизма» Милан Б. Поповић хоће да сатре корен од зла. Друштву комплетне анархије он неће дисати да дозволи!`

***
Као свесни борац против нихилизма, песник ишчекује нови дан. Откриће снагу молитве. Он чека да заплови и буде само слободан... Избачен таласима обали на руке, он пева овако:
2
живети покушавам, опран од прљавих лажи људских, туђих некаквих, можда сопствених. Свој нови дан нашао је у вери:
Уморна мора напуштам
мирно некада, немирно срце

мирној луци се пружа
и небо отвара
и пушта ме.
Глас који чујем, опија,
привлачи.

Дечачки се смејем.
Нисам сам и мислим на тебе
Исусе.
Недоступна је сврха ове молитве – у суровом свемиру наћи мирну луку.... Песник даље тражи тишину да је испуни добром гласом. Жели слободан живот. После новог дана, тражи и нови пут... свет око себе позитиван. Све у свему – живот другачији.
Основни мотив ове поезије јесте потрага за другачијим животом. Тај другачији живот је прожет вером у праву религију. Битно за ту религију је да неко ипак гледа све и истине има и коначног суда, награде.
Каква силна чежња – за истином!
У одговор на нихилистичко бугарење над самоћом из експозиције збирке, сад у молитви чујемо друге гладе: верујем да нисам сам!
Верујем! јер неко пази на све, бележи сваки трен.
Невидљивом свом саговорнику у молитви Поповић упућује питање:
Зашто си зао и немиран? Зар те терет умирити не може као што је мене?
***

Ово је поезија, како један њен рецензент каже, рефлексивна. То значи да ће и када пева о «путевима сна» она остати стишана и радознало посматрачка. Инатиће се приказама из снова разумом са јаве, и чврстим уверењима из вишег супстрата личности. Носиоци лажи мамиће га својим подругљивим изразом, уносиће у њега немир, али он ће им одолети, јер «зна где живи», и свим својим добрим силама «биће ту и неће се помаћи». У том осветљавању разума чак и у сну песник пева о својој сигурности у своје путеве, у своје кодексе части. Он не хода мрачним дном земље снова, него му се, док хода, мисли везују далеким нитима удаљене усамљене литице ледених чистина обасјаних врхова којима припадам!

Трагајући за смислом, овај дух који се рве са апсурдом, налази разлог који даје веру у све. Тај му тајанствени разлог даје лепоту, веру и храброст. Силину духа, темељан и дубок... од планете земље и мора саздан...
од витешког кодекса саткан.
Такав човек оплемењује оне што су им горчином отровали свет.
Од суздржаног рационализма песник је прешао у крило романтичних лозинки. Он захваљује на откривеном циљу постојања. Сад су дубоко немирни учињени мирним, тамни и далеки су развесељени. Нађени разлог
усрећује оне који су тај осећај заборавили, приближава удаљене и на свој пут их наводи. Нјему због тога песник, сасвим чедно – захваљује.
Ходајући романтичним пределима душе и снова, песник среће заборављене душе, демоне (Љермонтовњев лик) у олуји која – шиба!
Он види сподобу са уснама од камена. Луталицу кроз пределе душе преклиње да се чува да јој не одузму душу. Поново се враћа мотиву бљеска!
Тај је бљесак тајни разлог смисла живота. Он је овде излучен као алегорија узвишености егзистенције. Човеку коме демони руше стечени мир поета даје утехе и храбри га песмом «И овде и тамо». Најважније је што ти
знаш ко си! Демони су представници једног рафинираног света зла и лажи. Песник их се гади и пева о том гађењу овако:

и не желим да их видим,
нити да знам
да су ту.
и да будем уз њих.
Грми у даљини
а некад и у мени
потајно и тихо
и киша плаче
као некад и ја,
али за то ти дати
опроштај нећу ја.

То је све једна велика алегорија стрепње од живота, у животу.

***
Стање друштвеног морала узнемирава песника Милана Б. Поповића.
Он као Дис у својој неумрлој песми о времену опадања и свеопшег пропадања, говори песмом «Све ове године» да је то до нас дохујало себично време повређивања и омаловажавања. Овладали су самозвани људи од просте мисли саздани. Љубомором су задојени, - та љубомора тресе снажније од сваке грознице неизлечивих структура, похлепе и заслепљености. Смело је од песника да употреби реч «структуре». Но он их образлаже као «дворце срама и блама». Протагонистима тих структура он види крв из очњака. (Узалуд) покушавају да кажу некакву реч, велики и моћни. А поврх свега новцем мере и тебе и себе. (И још – акценти им смрде из шупе и из рупе).
Програмска песма из циклуса посвећеној друштвеном моралу (Србији), завршава се пародијом на морално слуђене индивидуе. «Не кајем се више ни за шта и због чега би ме било стид». То су «такозвани људи што мисле да то јесу... Изгледа да их је песник пуно срео. Њихово му се друштво није допало, и он пева опет о самоћи «Волим да некада будем сам...» Све то с друштвом наноси му бол, и гори и дубљи, и језивији, страшнији, хладнији...
***
Један му је пријатељ умро. Песник пише реквијем. Он се бори овде «са временом којег се гадим без тебе». У тој песми-реквијему има дирљив пасаж: «Бог ми је послао део тебе да надомести и замени те. И јеси сада ту уз мене у мени.»
После те песме он пева о степенику посртања и заклиње се да ће упркос «тегу света» следити своју светлу водиљу... и видети будуће време, вечност и векове све...
У сусрету са искривљеним гримасама на лицу социјалног бића песник се пита «да ли уопште вреди се трудити и питати, ток речи 4 отпочети.» Око нас су продане слуге, причају нам бајке од лажних вредности саткане. Царство му је запљуснуто морима нељудског зла. Чекају га на месту где је најслабији. У том злом миљеу он нема шта да изгуби «јер је нестало готово све». Пред њим је дилема да ли да се добром смеши «или на оловном дну» да остане. У песми «Нисам сам» песник је смакао стене са уморне душе. Нови, до јуче нестваран свет живи! Затпо није више сам јер је «начинио кораке векова»
Питајући се стално, (иако је у један час посумњао да вреди питати), Милан Б. Поповићн разбија своју отуђеност испитујући своје праве стопе, свој траг и свој пут. У љубавној песми «Све тиња», песник се пита да ли сам «и поред тебе потпуно сам»?» У песмама снаге личности пева се даље о промени времена (време другачије и ништа више није исто) Као лиричар чува се генитивских метафора и обраћа се небеским телима (И загрли месец! Окрени се сунцу).
Обраћајући се Богу, у новој молитви, песник се моли «да ми снаге за будуће време даш».
***
Милан Б. Поповић пева о свом крају (Ни сам свој крај не препознајеш
нит му је почетак познат. О својој генерацији вели да је не осећа. Као личност писац ове збирке је еруптиван. Често лаву, вулкан и ерупцију налази за подесене слике којима исказује осећања .Свестан је лавиринта сопствене душе.
Песмом «Крај вас» даје алегорију живота (Кад пловиш и луташ / док звери крстаре крај тебе). Песма «Ти» снажан је излив одвратности према некој неукој и примитивној персони. То су песме из одељка збирке названог «Покушај живота у недостојном времену.» Песма «Превише» најбољи је пример нетрпељивости и згажености коју човеку умеју да приреде други, такозвани «ближњи». Кости и тетиве су му сломили одавно, душу му извлаче и развлаче, исувише ствари му нове црте урезују на образу.
***
Фионале ове збирке је циклус песама «Исусе, видиш ли им лице и наличје?»
То су парадоксалне молитве. Тако у једној молитви накази «фекалној» која је извор најгорих подметачина аутор жели «нека те свевишњи неправедног награди». Молитва којом се обтраћа Творцу, писана је и упућена из одвратног нехуманог времена. У песми «Иње јаве» песника све боли; он «гори у мразу наших живота». Опет у једној песми аутор каже да не жели да изгуби Господа јер би му сва енергија нестала. Кратки парадокс «Умирем»
саопштава нам да само гледање овог наопаког света јесте својеврсно умирање (ми видимо све оно што нисмо хтели и смели). Овај циклус испуњен призорима опаког света, најлепши крај налази, а и сама збирка, песмом «Напокон кртом дариван», где је лепи стих
Срео сам светлост на далеком путу.


Раша Попов