Ubrzo nakon "Molitve tetoviranog srca" usledio je drugi deo trilogije "Bolji od svog života", zbirka "Vreme brutalnih dobronamernika".

Same uvodne reči sa početka "Srpski književni gard i neophodan odgovor sve prisutnijem, ozvaničenom primitivizmu i direktan kulturni udarac sistemu potpunog apsurda", nagoveštavaju buntovan i kritički ton zbirke. Život proveden u zemlji gde je dobro postalo loše a loše dobro ostavljaju dubok i bolan trag na pesnikovoj duši. Milan se ovom zbirkom otvara do kraja i pokazuje svoj bol i bes ali daje i sliku društva koje taj bol i bes stvaraju. Odmah na početku svoje zbirke autor vas uvodi u lavirint misli koji vas dovodi do bezbroj pitanja koja se provlače kroz celu zbirku. Pesmama preovladavaju motivi izgubljenosti, bola, straha, slabosti ali i bunta i želje da se ustane iako je pesnik pomalo umoran od svega. U poslednjem delu svoje zbirke pesnik daje ipak oprost "neću da sudim a tako bih rado želeo to" i poslednju šansu za spas svih nas opominjući da "fitilju se nazire kraj". Oprost i šansa su tu a nama preostaje da sačekamo poslednji deo trilogije i saznamo koliko daleko su otišle ove misli.

Doživljaju Milanove poezije doprinose i sjajne ilustracije koje su u stvari pesnikove reči pretočene u slike.

U par reči,... krik normalnog čoveka u nenormalnoj zemlji.

Nenad Popović