Večni okršaj
Milan B. Popović: Vreme brutalnih dobronamernika, Narodna knjiga, Beograd

Gde reči više ne govore, gde molitve nemaju moć, pesnik se pita za druge smernice. One se nalaze na samo jednom putu. Tog puta je mladi pesnik Milan B. Popović svestan, te u svojoj novoj knjizi pesama – Vreme brutalnih dobronamernika – poziva upravo na taj hod: Korakni stepom istine. Na toj stazi se uviđa naličje stvarnosti. Naše stvarnosti, gde je sve obrnuto od onoga kakvim se predstavlja. Tek tu se vidi da su dobronamernici brutalni. Njihov najveći, možda i jedini, neprijatelj upravo je istina, zato se toliko upinju da je sakriju.

Sintagma iz naslova knjige uspešno oslikava represivnu poziciju na kojoj je ustrojen poredak kom smo podčinjeni – na principu da je sva zlodela potrebno podređenima opravdati nekom dobrom namerom. Ta dvoličnost koja je, naravno, najpogubnija na vrhu hijerarhije društva / države / sveta slikovito je, u jednoj svojoj pojavnosti, predstavljena u pesmi Dragi gospodine predsedniče, u kojoj neki stihovi nose i aforističku vrednost: Dok misliš na ljude / ne zaboravi na njih ili Ni lud ovde naivan nije. Iz tog ustrojstva, čijim se pomenuta pesma bavi samo jednim ogrankom, proistekao je krah sveta. U njemu Popović dolazi do apokaliptične vizije današnjice i Srbije u njoj (Pucam u sebi / dok mislim o tebi).

Iako se pesnik gadi okoliša koji nam je nametnut, iako, kako kaže, ne želi da gleda, on ga svojim pesmama raščlanjuje, tumači, glasno u sebi i u odnosu na sebe. To je oduvek bila pozicija pesnika: I samo čekam, / ja samo gledam, / sabiram, sumiram, zumiram. Ali prava borba se ne vidi na ulici, niti na televiziji, čak ni na ratnom polju – prava borba besni na duhovnom planu. Te borbe koja ne prestaje Popović je svestan - (Ovo nije ni predah, / ovo je okršaj, / večni).

U ispovestima lirskog subjekta, naročito u zaključcima o stvarnosti, u velikom broju pesama čujemo dva glasa – jedan koji potvrđuje i drugi koji negira (Ovde su se stvari promenile, / nikada zapravo nisu). Tračak nade ili utehe pruža ljubav. Ona jeste izlaz, ali i put koji nije jednostavan. Sve ljubavne pesme u ovoj knjizi su u nekoj neizvesnosti, sumornosti, iščekivanju.

U funkciji oneobičavanja izraza, Popović često pribegava nepotrebnim inverzijama, praćenim sintaksičkom i ortografskom nesigurnošću, što dovodi do stilske dekadentnosti, prozaizacije stiha, jezičke rogobatnosti i, možebiti namerne, kakofonije. Ovo je čest slučaj kod tzv. rok poezije, koja je, u svojim najvišim domenima, u idejama izuzetna, ali jezički neretko na prilično nižoj razini. Popovićeve pesme spadaju u darovitije pojave u našoj rok poeziji, na koju se aludira u jednoj od recenzija ove knjige, ali gde pripadaju samo uslovno (ako je poeziju uopšte moguće deliti na klasičnu, ljubavnu, misaonu, rokenrol i dr.).

Vreme brutalnih dobronamernika predstavlja poeziju o srži života, o mrskoj svakodnevici, o mraku koji nam je nametnut, o bogatstvu onoga što nemamo.


                                                                                     Nenad Milosavljević