Lucidna samosvest sažima stvarnost u moćan poetski znak oksimorona -već samim naslovom eliminišu se sve nedoumice o svetu sa čijeg dna progovara glas lirskog subjekta. Pesme se, dalje, grupišu u cikluse, ciklusi se spajaju u jedinstvenu strukturu. Nimalo slučajno, centralno mesto zauzima ciklus dramatičnog prizvuka Srbijo, osečaš li da pesnik gori u ledenom naručju tvom? (opet oksimoron), koji na specifičan način tematizuje konflikt pesnika i sveta.

Opora muzikalnost stihova sjedinjuje raznolike misaone tokove u jedinstven poetski ritam. Popović vrlo brižljivo gradi put od lirskih minijatura do globalne svesti, od fenomena ka noumenu, kako bi ispevao dramu savremenog čoveka u tamnom vilajetu novog doba. U sudbonosnom sudaru dijaboličnogrotesknih predstava i nostalničnog sna o izgubljenoj celovitosti, emanira se čin pobune i svojevrsnog egzorcizma, svet se ukazuje kao pakleno priviđenje čije okvire treba izbrisati ili razbiti u paramparčad: I ovo nije svet pravog života / ovo je sumrak njegov / ja prezirem njegovu reč / kreni korakom horizonta svetlosti / potopi njegovim bljeskom / sumornog blata mulj /. Arhetipi svetla i tame, autentične i krivotvorene egzistencije, mračne materije i spiritusa, uspostavljaju se kao ključne reference ove urbopoetike.

Prisutnost aktuelnog podatka ( Dragi g. predsedniče, Plezir za prezir...) ne samo da nije korozivna po strukturalnu celovitost zbirke, već na ubedljiv način svedoči o doslednoj pesničkoj strategiji koja i u unutrašnjem paklu bića i u istoriji svog vremena želi da prevlada demonski potencijal i nametne misao o postojanju u njegovoj večnoj važnosti.


Nemanja Bujišić