MILAN B. POPOVIĆ – VREME BRUTALNIH DOBRONAMERNIKA (Narodna knjiga, Alfa, 2006.)

Činjenica, kasnimo sa recenzijom ovog dela tri duge godine. Tri godine, tokom kojih je Milan B. Popović, beogradski pesnik i novinar, uspeo da kompletira ovim delom započetu trilogiju "Bolji od svog života". Uspeo je i više od toga, uspeo je da sprovede u delo ideju da domaći bendovi čvršćeg usmerenja snime muziku na njegove tekstove, i objavljivanje tog diska očekuje se uskoro. A kako bismo na pravi način kompletirali dosadašnju priču, red je da se vratimo na početak, i vidimo kako je sve to počelo. A počelo je Molitvom tetoviranog srca...
Zaista je teško na pravi način progovoriti o stihovima M. Popovića, jer bi svaki komentar bio ublažen, razvodnjen. Posle njegovih snažnih, energičnih izraza, recenzent postaje nedorastao takvom izazovu. Pa neka pesnik sam sebe komentariše u narednih par redova...
On je otuđeni emotivni usamljenik koji jedri na hladnom vetru ledenog okeana.
Živi u nepristojnom vremenu poganih jezika, slabosti ljudske vrste, zavisti, očaja i ljubomore, neljudskosti, samoživosti tobožnjih ljudi.
Svet oko njega je lavirint koji svaki smisao gubi, jezero od blata, sistem iskrivljenih vrednosti.
On ne prihvata takozvani život, jer je željan pravog života, drugačijeg.
Veruje pravoj religiji, da neko ipak gleda sve, da biti slobodan može u ovoj bedi koju osećamo svi.
Na večna životna pitanja i dileme, poručuje čitaocu: "sve sam bliže odgovoru neznanče, pronađi me, dotakni mi dušu". Ali, daje on i mudre odgovore na pitanja koja muče svakog čoveka, a to su pitanja o smislu života ("nikada shvatiti nećeš i kad misliš da poznaješ sve", "daj sebi još jednu šansu za bilo sta, za sve, zgrabi je snažno", "uživaj u trenutku koji ti znači, lepotu koju ne vide i ne shvataju, prepoznati ne umeju, takozvani neki ništavni, nikakvi, mali", "zameni sputanost i vezanost prostranstvom slobode života", "hladnoću zameni vrelinom zaboravljenih vrednosti, njih nemoj menjati"). Poruke su, složićete se, izvanredne. M. Popović ostaje svoj i stih je zaista premali za dimenziju njegovog srca.
Međutim, valja napomenuti da je otuđeni emotivni usamljenik, pesnik samo za odabranog, posebnog čitaoca. Za običnog, baš i nije. Samo je za onog ko može i želi upoznati široka prostranstva i dubinu poruke pisane reči.

Nebojša Lakić