Vreme brutalnih dobronamernika, Narodna knjiga /Alfa, 2006.


Mladi, jos uvek borbeni, pesnik Milan B. Popovic u svojoj drugoj zbirci pesama iznosi svoje licno vidjenje okruzenja u kojem danasnji mladi, urbani ljudi zive. Taj nehumani ambijent njemu nije prepreka, vec inspiracija za poetiku tame i sivila. Pesme obiluju temama razocarenja - u ceo sistem vrednosti koji mu nije dozvolio da svoj intelekt i kreativnost iskaze i ostvari se kao umetnik;, i na kraju ljudskom slaboscu da se odupre dekadenciji modernog sveta koji svoje najpokvarenije izdanke gaji upravo u zemlji koja po mnogo cemu zaostaje za tim svetom.

Autor nalazi spas nalazi u ezoteriji. U domacoj underground rok/metal sceni. Npr. u teatrichnom svetu metal benda Abonos. Naime, "Uspavanka za tamu" (pesma koja otvara knjigu) je svojevrsni omaz toj grupi. Kasniji osvrt na domacu scenu "...cert spasava dusu" je ogoljavanje sustine bega u alternativnu umetnost kao spas od one "turbo/estradno/popularne". Postepeno, kako knjiga odmice, autor ezotericnu tamu pretvara u realnu. Ogromna snaga njegove poezije, samo četiri stiha sa toliko simbolike, znacaja, pa i logike, u pesmi "Zivite li?", na najbolji moguci nacin predstavljaju bit knjige, u isto vreme i prelazak u ovostrano sivilo. Pored nje kao favoriti se izdvajaju "Opusten", "Urlik", "Dragi Gospodine predsednice", koja se mozda i najbolje na celoj knjizi obracunava sa sveprisutnom politicarskom hipokrizijom u vreme u kome vladaju sve sami "dobronamernici".

Popoviceve pesme zvuce kao jecaji gladnog i umornog. Bez lazne nade, bez moljenja. Zvuce kao propovedi nekog mladjanog, urbano obucenog tipa koja stoji na improvizovanoj bini - nadjenoj gajbi ( nekog osvezavavajuceg pica ili pak, piva, koje je uvek ispio neko drugi ) i u afektu, vikom, provocira prolaznike svojom britkom poezijom, pitajuci retoricka pitanja za koje odgovore mnogi znaju, ali ih se plase. Takvim nastupom on mnoge plasi i odvraca od istine sopstvenih reci. A ti prolaznici, nalazeci alibi za ignorisanje u njegovom napadnom, ali i otvorenom izlaganju, sklanjaju glavu i ubrzavaju hod. Pri tom, on se ne plasi da gordo uperi prstom u krivca, uzgred sebe ne ostavljajuci na tronu (gajbi) bezgresnosti, vec se istovremeno i inkorporise medj plebs i ukalapljuje u rulju. U hiljade jos uvek mladih kojima je ova zemlja zivot obogaljila.   

"Vreme Brutalnih Dobronamernika" ce se citati jos dugo!

 

                                                                                                                                                              Dusan Pesic