MILAN B. POPOVIĆ – VREME BRUTALNIH DOBRONAMERNIKA (Narodna knjiga, Alfa, 2006.)

POEZIJA KRATKOG FITILJA

Mladi poeta iz generacije sazrele u vremenu u kojem „ni reči više ne govore/ ni molitve nemaju moć.“, kao da ne može da pobegne od direktnosti i brutalnosti kao legitimnog vida svog umetničkog izražavanja. I, ako se ima u vidu burna nedavnost koja je, nadam se, iza nas, a sa kojom je Milan B. Popović odrastao, nema mu se šta zameriti zbog toga. Čak i zbog povremene agresivnosti u eksploataciji pomenutog motiva.
„Fitilj mu pružih u dahu/ njime raspalih maštu,/ fitilj gori u meni“, su stihovi koji ponajbolje predstavljaju zbirku „Vreme brutalnih dobronamernika“, drugi deo trilogije „Bolji od svog života“. Kao glasnogovornik svoje generacije, Popović deklamuje svoje stihove uz gnevni urlik, gorčinu sazrelu u beznađu, bez milosti prema protivnicima i neistomišljenicima, ali opet, čitalac koji nema mnogo problema u identifikovanju sa autorima, na kraju uviđa tužnu činjenicu. Agresivnost u nastupu, brutalnost u stavovima samo su maska koja služi za prikrivanje dubokih moralnih dilema, protivurečnosti i rastrzanosti u mislima i, pre svega, bolnog nemira. Naizgledni atak je samo poziv upomoć. A sklonost ka paroličnosti i, po mom mišljenju, nepotrebni upliv politički angažovanih stihova, samo opšta mesta kao prinudni vid komunikacije.

„Neću da odem/ da stigao bih,/ niti da progledam/ da bih mirno skončao“, zaključuje Popović u jednom trenutku i odbija bilo kakvu mogućnost predaje. A to njegovoj zbirci, uprkos preovladavajućem pesimizmu i usamljenosti u najvećem delu,  daje generacijski razumljivu nadu da izlaz ipak postoji, a njegovoj pesničkoj misiji vedrije tonove.
Fitilju se možda nazire kraj, ali je vremenska distanca obrnuto srazmerna vrednosti ove zbirke.

Dejan Kostić