Milan B. Popović – ’’Oka da ne ispustim Dah’’

Mislim da ne preterujem kada kažem da je najveća nagrada za pisca, za pesnika pogotovo, kada njegovo delo inspiriše druge na kreativni rad.

   Ono što Milan B. Popović nagoveštava u svojim pesmama u novoj knjizi Oka Da Ne Ispustim Dah (trećem delu trilogije Bolji Od Svog Života) ostavilo mi je slan ukus na obrazu i preobrazilo moje trenutne kreativne apstinencije u katartičku lavu nakon koje su dovoljni samo olovka i papir. Na prvi pogled. Ispod te linije krije se niz morskih dubina pri čijim najvećim podnožjima u najcrnjoj tmini svetle simboli.

   Milan B. Popović najbolje funkcioniše kad je eksplozivan (specijalna produžena verzija pesme Plezir Za Prezir), ali to ne znači da se Milan i njegov lirski subjekat tada najbolje osećaju. Takođe, nije isključivo da se obojica tokom svojih razgovora ni ne slažu baš uvek. Dilema je sveprisutna. Skepticizam prožima svaki stih, uverenost se druži sa nabeđenošću, da bi onda došao gospodin Velika Nesigurnost i obojicu ih isterao napolje. Ono što je upadljivo je, da kada Milan odluči da ode do kraja, tada veže za sebe svu pažnju koja mu treba. Što je još bitnije, čitalac odlučuje da mu veruje, što je u današnje zlonamerničko vreme pravi podvig.

   Fascinantno je kako neke duboke misli u Milanovoj poeziji izviruju praktično ni iz čega – iz malte ne bezazlene igre reči koje se slično pišu i izgovaraju, a drugačije značenje imaju, u samo dva stiha stižu do najdaljih tačaka – jer, odgovori su tamo gde želite da ih pronađete. Samo treba da gledate.

   Prateći funkciju trilogija u filmu recimo, najčešće su završna poglavlja najbučnija i najmegalomanskija, pa bi se zato možda moglo očekivati od Milana da takvo bude i Oka Da Ne Ispustim Dah. Međutim, Milan kao da je ustukao u svojim eksplozijama i prepustio se kontemplaciji. Sila nema vremena za ljubav – zbog toga je u Oku Da Ne Ispustim Dah prisutniji ličniji, možda apologetski ton. Doduše, neke eksplozije su prilično poetične ( Svaki Dan Na Ranu, Ko Zna Zbog Čega? ).

   Milanove pesme su često sumorne, ali ne i depresivne ( Polusvet ). Neke su metafizičke, ali uvek sa izraženom problematikom unutarnje vs. spoljašnje ( Rob ) i um vs. emocije ( Negde U Tebi ). Takođe, moram da primetim kako se poezija Nikole Vranjkovića potajno uvukla u duh mladih Srbije i koliko mi je neizmerno drago što se tek u današnje vreme vide prvi rezultati albuma San Koji Srećan Sanjaš Sam – samim tim što se i Milanova publika svakim novim izdanjem uvećava tome u prilog ide.

   Oka Da Ne Ispustim Dah možda nije Milanovo najvažnije delo, ali je svakako za trilogiju Bolji od svog života najbitnije. Kuda će Milan dalje, to samo on zna, a sudeći po Oku, da brinemo ne treba. Treba ono teže – da budemo strpljivi.

 

Danilo Nikodinovski