Recenzija knjige:
Milan B. Popović – Vreme brutalnih dobronamernika ( Narodna knjiga/Alfa )

Može se čuti stav da je prava poezija mrtva toliko dugo da nadaleko dopire zadah te lešine. To je u priličnoj meri tačno, bar što se smrada tiče. Danas mnogi pišu pesme. To je uglavnom nekakav atavizam ko zna koliko starog shvatanja kulture i umetnosti. Biti pesnik, to je vrh, misle. Još kad se u obzir uzme dobro poznata fraza šta je pesnik hteo da kaže... moguće je svaku glupost koja nekom padne na pamet prokrijumčariti kao poeziju, i to vrlo lako. Samo piši, nek niko ne razume, žali se da si neshvaćen... i na pravom si putu – putu pesnika. Pun mi je kurac takvih pesnika. I priznajem: imam predrasudu prema svemu što se zove poezija.

Poeziju Milana B. Popovića ne pogađa gornja karakterizacija. Na prvom mestu zbog toga što ona nije nadahnuta željom za zauzimanjem mesta pesnika u društvenoj hijerarhiji. Milanove pesme se same od njega otkidaju, nije ih briga šta on o tome misli, niti je njega briga šta će drugi o svemu tome da misle. Opšti utisak, odnosno slike, koje su mi ostale nakon što sam zbirku pročitao daju dovoljno materijala da se iz njih rekonstruiše Milanov svet [usvajam kao tačnu Hajdegerovu misao da je jedna od funkcija umetničkog dela da pokaže svet u kome je i nastalo (parafrazirano, u nastavku i malo distorzirano pri primeni)]. Kakav je to svet? To je svet tišine u kojoj zatičemo pesnika i vreme. To nije jedini, ali je zato dominantni inventar. Tu su još i reči koji se od njega otkidaju. Kad nabubri od emocija (i to onih najličnih) on onda puca i na čistinu izlaze reči prestrojene u pesme, kao simulakrum za suze. Druga važna odrednica ovog sveta je njegova logička inkonzistentnost. Nisu to nikakvi galimatijasi već jedna prihvatljiva dijalektičnost izraza kojom se u stvari i ne može drugačije predstaviti to što izbija na površinu: nedoumice, izbori, želje i mogućnosti... Nekoliko puta sam naleteo na reč lavirint. Smatram da je to jedna od jačih slika u Milanovim pesmama, jer taj tihi svet i nije ništa drugo do lavirint u kojem on za sebe traži rešenje, ključ; i kroz koji se ne probija ziheraški, držeći srtogo levo ili desno, već u njega uskače pravo, pa šta mu Bog da. To je možda suludo, šta ako ne izađe, ali je to bar njegov put.

Nije mi ovde bio cilj da prepričavam pesme, što se i vidi, već da, koliko je to moguće, sažeto predstavim kontekst u kom te pesme postoje. Još jedna od stvari koje se može reći je da su pesme dovoljno razumljive da se mogu čitati, nisu neprobojne i zatvorene u neku svoju logiku koju samo autor može da dokuči – ja ovo smatram vrlinom. To je verovatno zbog iskrenosti, za koju tvrdim da je u pesmama očigledna. Ona ga verovatno čini i hrabrim, jer nam je to svima dao na uvid, ma koliko u nekim stihovima na momente delovao nemoćno pred jezivom javom. Preporuka za čitanje ove knjige se neizostavno podrazumeva.

 

                                                                                                                                                              Aleksandar Ilić