MILAN B. POPOVIC
"Vreme brutalnih dobronamernika"
(Narodna Knjiga ALFA) 2006.
 
 

Plezira vir


Mesec se ogleda u bari
promrzle izgorele kišne pijavice,
ona ispija prvi poslednji zrak,
u njemu je odsjaj tamnoga neba.

Sedim tišini na poklopcu
pokrova njenog,
grlim vrlim pokretom,
mamim ti san,
spokoja odmora
samo da danem.

I negde lutam,
da me ima il neću poći sa tvojim tobom,
svugde da odem
a ne vidim sve,
samo sa vencem omče
čvorom da ukrasim krah.

Kraj vidim daleko u sebi,
tebi ga nudim,
kao poklon kada lice odbiti moraš.

Želiš da odeš
kad već nemaš kad,
samo da spustim
ovaj usnuli gard.


Sunca kap 
 

Sanjam u tebi,

mir nemira nosi me,

pruža se oštrici kosi. 
 

Utaban, sabijen

krajolik ivice sporoga toka,

budim mamuran krug. 
 

Topi se,

jer železom okovan

u svojoj opni gori,

omču od vrata mi

minijaturnim prstima grli. 
 

Ja je želim

pred tobom joj čelo pružam.

Kad prođem

poslednji stub

prikrajka savijam jad. 
 

Sanjam,

dok streljam u noći

rukama pružam se jutru. 
 

Negde je trebalo početi

negde je svemu potpuni krah.

Ja videh ga kod oba

upoznah njegovog slugu,

dvorac njegov sagradih

dinamit mu ponudih rad. 
 

Fitilj mu pružih u dahu

njime raspalih maštu

fitilj gori u meni. 
 

Neću kišu da sanjam

neću utrobi vodu

prizivati kap,

sunce želim da prži

svaki poslednji trag.


Posle meseca

Evo četiri je posle meseca
punog
i ne mogu da sklopim oči.

Kidaju mi se misli,
poput umornih sumornih vojnika,
krvavih umijenih ruku opijenim.

I bruji mi unutar lobanje,
unutar sopstvene duše.
Diverziju svoju spremaju,
akciju svoju odlažu,
meni mira ne daju,
struje nemirnih svetova
neshvatljivih, mojih.

Dok svi umorni skupljaju snagu,
premoren spokoju širim zenice,
preplašene, utopljene, ugušene.

Nešto mi odvlači misli,
vezuje ih u trostruki zamršeni niz
i mira mi ne da.

Odgovori mi!

Ove sekunde kao momenti ističu,
utapaju se , bledilu se predaju
poput mene.

Ja više ne mogu ni san da zagrlim,
ja više ne mogu da sklopim života oči.
 

 

Poeta umire tiho


Ja mu ključeve kraja sakrivam,
izlivam ih,
stapam,
utapam ih u srebrnu reku.

Pesnik grca u uglu samoće,
puca stihom dok drhti,
samog sebe
ubija.

Postoji i kada ga nema,
ostavlja biserni trag,
reči se ogledaju i kupaju
u suzama istine.

Pesnik drhti dok na tebe misli,
istina priznaje da je pesniku
došao kraj.


Urlik 
 
 

Urlam i vrištim u sebi

potapam kapaka dah,

tonem potpuno gonjen

svo srebro daljina prstima prizivam. 
 

Vrištim i kidam se dok klecam

sabijam razlamam gnev,

on postaje jači od mene

gnev se u meni bori

ljuti i urla i on. 
 

Tonem dok pogledom ispraćam senku

tvog obrisa,

gušim se u sopstvenom

košmarnom snu

koji me budi

iz tebe iz sebe,

semena ovoga onoga,

prokletog smernog i ne. 
 

Ja ćutim dok bih te kidao,

suzdržavam poslednji muk

kraju se samo nasmejem. 
 

Moje vene ne venu

dok na čelu bubre

lobanja postaje pretesan roj,

ruka mi drhti kao sito

što bi te samlelo

svog. 
 

Ja neću više da čekam

ja ću ti zadati udarac poslednji

nije me briga

nije me briga ne

zavaravaj sebe. 
 

Još uvek su poslednji dani!

 



Milan Popović © Narodna knjiga Alfa 2006

 
     
Backlogo