| |
Treptaja huk
Trn vremena rastapa oka bujicu,
osama duboka kida sopstvenu senku.
Otvaram sklopljenih misli
poslednji krug.
Život je zamka za ljude
suviše cesto.
Svaki podli treptaj života,
sve zluradosti,
jezive jave,
zaboravicu.
Precutati svaki nagon,
umiriti rec,
ugušiti svaku misao,
perom
modre krvave tinte
zabeležiti sve.
Ni kraju više ne poznaješ ivice,
pocetak smo zaboravili svoj.
I nije vredno
kriti se i obazirati
u središtu prašume modernog doba.
Vreme je poslednje,
najgore,
zadnje.
Sve sam bliži odgovoru,
neznance,
pronadi me,
dotakni mi dušu.
Ja ne želim da budem tu.
Znak
Ista pitanja lome uvek
Demoni, iste talase šalju
slamaju ih o moje obale.
Istom se silinom oprah
ojacan u inat njima
postojim dok oluja šiba.
Kroz kristal jesen sija
u proleća sred koje suštinu gubi,
a znam i za olujnu zimu
i predele hladne, zar ne?
cuje se poneki krik i nestvaran smeh
coveka koji nije svestan sebe
ni života ovog ako postoji
na smo tren od njega.
Neko stoji usana od kamena
sa mislima u galopu.
Etra prijatan zvuk
boji idilu
iskvarenu i skladnu
nasuprot današnjem danu.
Uvek ću naći razlog
hiljaditi put do sada
jer želim ono što nemam,
nemam ono što snivam.
Verujem u svoju religiju
i ovi redovi su deo nje.
i svaki napor nije,
i svaki tren jeste.
Toliko toga još ima
i znam da postojiš, da postojim
i ništa mi ne preostaje.
Cuješ li otkucaje?
Vidiš li lice i nalicje
naroda svog?
Cuješ li otkucaje
nekada poslednje trzaje,
Isuse!
Negde u tmini
odzvanjaju nezaustavljivo,
brži od bržeg i opet iznova.
Vidiš li ih?
Opijene plesom prikrivene divlje
životinjske igre
sveobuhvatnog društva
i sistema umobolnog,
adekvatnog
skrojenog po njihovoj meri.
Da li prepoznaješ?
Ili si i ti sklonio glavu u stranu?
I je li to ono što želim?
Da li to zapravo želiš?
Sve je jasno,
I nije važno dok nije kasno.
Tad više nije ni bitno
i ne treba ni da pišem,
vec pustim kociju
i vidim je u ponoru
manju od manje.
Isuse,
krkljaju preplavljeni zlom,
guši ih
i na oci im stavljaju kapije
teže od nemirnog mora.
Samo da sklopim oci
dlanom pritisnem culo sluha,
da ne budem svedok,
ne cujem,
ne vidim prasak
lažne svetlosti.
I ovakvo nebo koje sve dopušta
nije pravo.
Ni ova zemlja ne predstavlja željenu.
Od sada mislim samo na sebe,
iako zbog tebe sve ovo pišem
i dalje.
Slomiću vam srca kamena
Nemam više kajanja
reći ću ti svaku rec
od koje se odvojiti
ne uspem dati.
Ne postoje kocnice i stege
predrasuda i obazira
bez prave mere i istinske pravde.
Zatrpaću te jednim pogledom
ocima kojima
je isuviše svega.
Kad ne zaslužuješ drugacije,
neću ti vencima tolerancije
ulepšavati olovni ram.
Uspehom svojim
slomiću vam srca kamena.
Razbijaj
truli oblak
zavisti!
Ali ne zaboravi
lažnu sliku tuÄ‘e istine.
Pokidaj paukovu mrežu
satkanu sluzima balavim
foliranja najviših nivoa
kreatura svakakvih.
Satri koren od zla
svakojakog bilo kog i cijeg
bez ustupaka I pardona!
Iskoreni lošu misao
pogled i stav.
Utopi ozvaniceno jedro nihilizma
društva kompletne anarhije
i disati mu ne dozvoli
Smisao u besmislu
Reći ću ti da nada postoji
oko nas,
u potpunom košmaru nemira i razocarenja,
igre bez pravila i smisla.
Za njom sam tragao
odgovorom na sve
obrise mu prepoznao.
Sat rastavlja minut,
snop svetlosti guši tamu tmine,
uvek nova pitanja,
uvek stari izgovori.
Reći ću ti da nekome moraš verovati.
Svi smo potpuno sami
svet jeste surovo sam,
bez vere je
koja mu suštinu boji.
Knjiga stihova
Možda bi ovi redovi poezije
tetoviranog srca,
sudnica vaših dela i nedela,
života,
mogla biti
loših ljudi, gomilo, bez skrupula.
Milan Popović © Narodna knjiga Alfa 2006 |
|
