Opora poezija koja raskida sa sumagličastim neodređenostima integralne čulno-duhovne slike stvarnosti i opredeljuje se za koru integralnog hleba. Samo je u njenoj nasušnoj skromnosti egzistencija svedena na sveti plamsaj života. A nasuprot tom čednom finalu zbirke stoji ova niska pesama o hrani i sagrešenju koje kao da je u svakom izdašnom jelu.

            Retka knjiga poezije koja mada nije tradicionalno lirska, jeste duboko lična. Ja oblapornog čoveka, koga neznana unutrašnja glad goni od pečenja do pečenja, od čokolade do masnih kolača, od riba do egzotičnog voća, našlo se u kandžama kosmičke oskudice te zato očajnički otima svaki zalogaj koji mu se pred bićem ukaže.

            Zna subjekt zbirke „Na kori integralnog hleba i olovci“ da je proždrljivost ćorsokak i pogreška. On se iz jednog životnog talasa u drugi rve sa gojaznošću, masnoćom u telu od koje želi da izbavi dušu. Priviđa mu se čas u kome bi morao da pribegne liposukciji, operativnom vađenju masnih delova tela... Ironično se obrušava na tu inverziju prirode i vidi sebe u mašti kao spodobu unakažene pevaljke. Uopšte inverzija prirode suštinski je predmet ove knjige o apetitu preobraženom u strast… U medaljonu „Znao sam da posustanem“ on uzdrman u dijeti s užasavanjem kaže da ne jede da bi živeo nego živi da bi jeo.

LIRIKA: " NA KORI INTEGRALNOG HLEBA I OLOVCI"

           Ta neverovatna dilema sitog dela čovečanstva, gorka i poročna, kao da bi se mogla primeniti i na pomamnu hranoljubivost gladnih. Ni oni ne žive u rajskoj ravnoteži duha i tela, nego ih demonska sila definitivne oskudice gura u jad života radi jela.

            Glad je bezmerna. To nam kazuju slike najraznovrsnijih obroka i mezeluka. U jedan mah pesnik vidi ljude kao ribe. Ljudi su somovi, somice, štuke i šarani. Da, štuke! Pomamna glad je tajanstvena kao da stiže iz sfera čarobnjaštva, naložena čoveku „po štučijoj zapovesti“. Gola je istina da kroz hranu teče reka našeg života. Dok ždere čovek se oseća kao da je i sam objekat nekog višeg ždranja. Glad nije sporedna i obična sila, ona je ključ prirode. Priroda njom samosagoreva. Pesma „Duboki udah“, šaljiva i na neki svoj način lepa, poredi miris borovine (etalon opojne prirode) i miris grilovanog mesa. Našoj gladnici će uvek taj posredovani miris prirode, koji kao da dopire iz požara neke iskonske prašume u kojem sagorevaju mesnata stvorenja, biti opojniji od mirisa neposredovane, direktne prirode.
                       
Otkuda nesitost kao tema jedne zbirke pesama?

Poezija je duboko lična aktivnost duha. Ona obasjava svaki mogući vid egzistencije ljudskog ja. Postoje u poeziji epohe kada se lirika suzi i svede samo na pastoralu. Tad se peva samo o „travama i kravama“. Ali ima perioda kad se lirski pesnici, kakav je bio Robert Frost, upute u bakalnicu i udišu miris mešovite robe, vešplava, salame, katrana i promincli. Takav obrt sada izvodi u srpskoj pesmi Milan B. Popović. Čitavog veka ljude okiva glad, bilo redukovana bilo bezmerna. Kod bezmerne gladi biće se nađe pred ambisom. Sve duševne ambise postojanja poezija mora da sagleda i razmotri. Neće to ni u ovom slučaju biti garantovano slika blaženstva i blagostanja: posredi je hod po grešnom tlu jednog od sedam smrtnih grehova. Ta prejaka glad proždrljovg čoveka zlostavlja i muči. Kao krik se javlja čežnja za uravnoteženošću tela i duha. Pesnik jasno kazuje da je uzrok svakog utoljavanja strasti, ono što se zbiva u mozgu. Želja za proždiranjem bezmernih količina supstance jedan je od vidova straha od smrti. U pesmi „Umirem od gladi“ autor ovih autopaškvlka sladostrasno pripoveda kako jede suvi vrat, ćevap i slaninu sapunjaru. A onda, da bi ukazao na odsustvo svake mere, veli da bi mogao da pojede ceo svet. Tako ovo razmatranje totalne sitosti postaje analiza beskonačne gladi.

            Ovaj fenomen je neka vrsta zavisnosti. Reč je o opijanju hranom koje parališe i telo i duh: „Kad se nabokam, nakrkam – tako mi se spava!“
                       
            Popovićeva poetska zbirka, koja dolazi posle njegove ne tako davno napisane trilogije lirskih  zapisa, spada u satiru. To je vid satiričnog samokaštigovanja. To je pledoaje za zdrav život, koji nam se otima jer je nezdrav strasniji. Količine hrane ovde su pretovarene u usta neutoljivog žderača. On u pesmi „1500 dinara“, kupuje hranu za celu porodicu, pa je sam hapne. Njegove su doze vekna i po do dve vekne hleba. Uzalud ga mudrost savetuje da pređe na zdravu (pravilnu) ishranu. On ne može da pobedi sebe, da prevri telo i stomak.

            Saveti o pravilnoj ishrani će biti uvaženi, ali će ih hedonizmom poplavljeno telo sve izokrenuti. Savet glasi: treba jesti po nekoliko puta dnevno (uvek po malo), - ali on jede baš u duhu toga saveta - mnogo puta i to uvek obilno. Pet obroka dnevno, tri glavna obroka i dve užine biće često proširivani sa po dve užine... To je osnovna crta ove zbirke: satira – sarkazam.

            Odgovor na pitanje: čemu ovo šibanje po prejedanju? Pesnik ima za cilj da u pesmama bude ličan, kao i da zadre u mnoge životne teme koje se prećutkuju. Lične pomame se obično prećutkuju. Milan B. Popović govori. Glad je večita, sitost ograničena. Njoj, tako ograničenoj, ne sme se prepustiti vladavina.

                                    Raša Popov